Reestar: Kosmička dub techno terapija

Reestar_1_1200x630

Mladi producent iz Srbije korz intervju i Klubikon Podcast otkriva svoj svemir i nemir

U svetu koji polako, ali sigurno tone u stanje nepovratne apatije, teško je naći nekoga kome je muzika važna poput melema za dušu ili napitka za smirenje. Raritet je poznavati osobu koja i dalje iskreno ceni muziku i u njoj nalazi spas od tame koja vlada, te da taj mrak pretvori u nešto kreativno i uzdižuće – u kosmos muzike. Česti smo svedoci gubitka razuma naših poznanika usled prekomerne upotrebe raznih stimulansa, ali još češće depresije i tuge zbog koje se životi naših prijatelja okončavaju usled beznađa u kome se nađu.

Marko Ristić Reestar je jedan od onih koji je svoje stanje uma s ivice razuma uspeo da preokrene u svoju korist. Njegova terapija – dočaravanje svog unutrašnjeg univerzuma putem soničnih talasa dab tehna. Savršeni balans toplih emocija i neistraženih prostranstava pokreću ga svakodnevno da istražuje dubine svog uma, te bolje upozna sebe i druge. Muzika je sama po sebi medijum koji otkriva mnoge tajne o samom umetniku, ako pažljivo slušate i pratite priču.

Kako je izgledao tvoj prvi rejv? Kako i koliko ti je promenio život?

Bio sam fasciniram repom i hip-hop kulturom, ali su me jedno veče povukli drugari opijeni jakim bassom, stroboskopima i kickovima. Tehno me je potpuno promenio te večeri. Svi su igrali, skakali, bili u transu. Meni je sve to bilo novo, nešto nepoznato. Jednostavno sam bio očaran energijom te muzike. Oduvek sam voleo nešto drugačije, a ovo je upravo bilo to. Elektronsku muziku sam ubrzo počeo da doživljavam kao neki vid pražnjenja svega negativnog što imam u sebi. Višak energije. Hiper-aktivnost. Loši momenti. Životne situacije. Možda bih mogao da kažem da rejv doživljavam kao neku terapiju.

Aktivno sam počeo da slušam elektronsku muziku nakon te žurke, ali po svojoj prirodi interesovalo me je i više od toga – želeo sam da znam kako nastaje ta muzika, želeo sam da probam, da se poigram, jer sam goreo od želje da stvorim dobru traku i time ukažem poštovanje elektronici koja mi je promenila život i bila tu uz mene kada mi je stvarno bilo teško, kada sam jedva prepoznavao granice realnosti. Ova muzika me je naučila da život sagledavam iz mnogo šireg ugla nego što sam ja uopšte mislio da mogu. Jednostavno je takva, takvi ljudi cirkulišu kroz nju, ljudi širokog shvatanja i razumevanja.

Kako doživljavaš deep, techno i dub? Šta te pokreće kod ove muzike? Kako zamišljaš i doživljavaš muziku kojom se baviš?

Kada sam bio mali, imao sam strah da spavam u potpuno tihoj sobi. Uvek sam ostavljao radio uključen, a na njemu je išla neka vrsta umirujuće muzike. Ne sećam se da li je u pitanju bila Enigma ili Deep Forest, ali dobro pamtim ritam koji me je uspavljivao. To mi je ostalo u sećanju: noć, mir i opuštajući zvuk koji pratim sve dok ne utonem u san. Zato volim da kažem da je deep muzika za noć, jer mislim da se njene čari najlepše doživljavaju noću. Deep House me je uvek asocirao na dobru društvenu atmosferu, jer uvek volim da ga pustim kada je neko društvo na okupu, da bude pomalo za svakoga. Naročito volim da ga slušam dok spremam hranu (hedonista sam teški po tom pitanju).

Tehno volim zbog njegove oštrine, brzine i punoćei smatram da se ovaj oblik muzike na pravi način može doživeti samo u nekoj hali punoj ljudi uz čiji hipnotišući bit svi zajedno ritmično igraju. Magija. Trans. Često govorim ljudima da je muzika tu jedan deo, a drugi deo je na njima – da se prepuste i da, ovo će možda zvučati čudno, ne obraćaju pažnju mnogo na muziku nego da joj se prepuste, da svoje misli puste da lutaju negde u beskraj i da se njišu uz ritam.

Dub Techno mi je savršen balans između deepa i tehna zato što odiše misterijom. Magla… White noise efekti u kombinaciji s vinyl cracking zvukom, mutni chord stab-ovi koji odjekuju u beskonačna prostranstva dok ih atmosfera pokriva svojim mekanim omotačem… Ovo mi je uvek davalo taj jedinstveni osećaj beskonačnosti i prostranstva. Često me taj zvuk podstiče na duboko razmišljanje. Koliko chordovi mogu da odjekuju daleko, tako i mi možemo u nedogled da razmišljamo, maštamo, odlutamo negde u otkucaju srca. Kako u šali ponekad kažem, Dub Techno je mudrost. Mogućnosti su neograničene, kao i svemir.

Ko su bili tvoji uzori?

I još uvek su: Marko Furstenberg, DeepChord, Fluxion, GRIT, Evigt Mörker, Tom Dicicco, Prince Of Denmark, The Nautilus Project, Octal Industries, Martin Schulte, Heavenchord, Doyeq, Turing. Svemirski Luigi Tozzi koji me uvek oduševi sa svojim radom, Boston 168, Polar Inertia, Developer, DVS1, Markus Suckut, Glos, Hush Sleep, 9beats, Regal, Keith Carnal, Slam naravno!

Domaća imena: Last of Me, Jelly For The Babies, Lag, Hibrid, Two-S, Twenty Three, SM Noize, naša legenda Boža Podunavac i njegov set s Adventom ne mogu zaboraviti nikako. Ovo su sve ljudi koji me inspirišu.

Danas se dosta priča o problemima depresije i anksioznosti. Koliko su oni imali uticaja na tvoj život?

Rekao bih da me je dosta negativnog gurnulo u ponor u svakom smislu. Sklonio sam se od ljudi, od muzike, nisam izlazio, nisam se javljao prijateljima, izgubio kontakt sa spoljnim svetom totalno. U nekim momentima sam pomislio da bi bilo lakše da sebe fizički povredim nečim da bih olakšao sulude misli koje su jurcale u glavi, ne bih li se malo dozvao pameti, a ni suicidne misli nisu bile daleko. Uz pomoć porodice, prijatelja i nekog tračka volje sam u jednom trenutku rešio da odem do lekara, jer sam morao nekako da stanem na kraj ovoj muci. Duga je to i teška borba, puna loših trenutaka ali svakako ima u njima nečeg dobrog, da tako kažem. Verujem da se u današnje vreme mnogi od nas osećaju sivo i depresivno. Lako je pasti pod uticaj nekoga ili nečega u ovom stanju.

Osećali se vi dobro ili loše, uvek možete da se izrazite kroz muziku, samo morate biti uporni. Nisam dozvolio sebi da padnem potpuno, već sam krenuo da svu tu negativnost pretvaram u nešto pozitivno i kreirao alias pod imenom Razlog Nepoznat. Smešna stvar zapravo.

Na dan kada mi je “zvanično” ustanovljena dijagnoza depresije i anksioznosti, imao sam toliko inspiracije da sam traku “Black Hearts I” preradio pod ovim pseudonimom sa dodatkom broja 412, koji inače predstavlja šifru moje dijagnoze u zdravstvenom sistemu (F412). Jednostavno sam rešio da svu bol i muku pretočim u zvuk, da se “iscedim” koliko mogu, i naravno, sada imam još jedan alias pod kojim mogu da radim i sigurno kažem da je to jedna od najboljih stvari koja mi se desila, čak i kada je sve bilo crno i kada nisam video nigde izlaza.

Tako je i nastala traka “Social Anxiety” – ljuti tehno koji sam odradio jednog dana kada sam mislio da ću načisto skrenuti s uma, ali sam se izborio i sa time. Kao što rekoh, borba je to, teška. I drago mi je da se sve više i više govori o depresiji i anksioznosti, jer ljudi moraju da shvate koliko je mentalno zdravlje bitno i da nisu sami u svojim problemima. Ne brinite se, svi smo oštećeni (smeh).

Dosta svoje muzike poklanjaš. Zašto?

Stvarno nemam adekvatan odgovor na ovo. Najiskreniji bih bio kada bih rekao da ne znam. Ne kažem da ću sada sve trake stavljati da se skidaju besplatno, ali uvek možemo da se dogovorimo (smeh). Evo primer moja traka “Echoing Thoughts” se par puta vrtela na DuskDubs radio stanici i skroz je besplatna. Ljudi uživaju u njoj i pitaju me što je nisam izdao. Nije mi jednostavno bitno da toliko izdajem trake za jake izdavačke kuće. Jednostavno, svoj rad volim da delim sa ljudima. Čuti od nekoga da mu moja muzika zvuči odlično i da uživa u njoj mi je više nego dovoljno. Nekako mi je lepo kad znam da neko drugi proživljava svu emociju koju sam uložio u stvaranje muzike. Osećaj je… Intiman. Tada znam da nisam sam.

Koja se ideja krije iza podcasta?

Ideja je da muziku koju volim predstavim ljudima u obliku spoja svojih omiljenih pesama. Nisam puno puta pravio podcaste, pa se nadam da će vam se svideti.